Dosao je jun, odnosno bitnije za ovu pricu - period matura! Meni licno nezanimljiv, jer sam ih obe prosla, ali... Jedna od mojih najboljih drugarica ima mladju sestru koja se spremala za MALU maturu (cisto da vas podsetim - 14 ili 15 godina). Prica pocinje ovako:
Pre nekih mesec dana je pocelo traganje za odevnom kombinacijom. Ne znam tacno koliko je trajalo, ali znam da nije bilo ni malo jeftino.
Drugarica je pozvala mene i jos dve drugarice (bar sam ja tako mislila), da dodjemo da vidimo njenu sestru pred maturu. Nisam bas ljubitelj takvih okupljanja, ali ajde, znam da joj znaci.
Zvonim na vrata, i cujem nepoznat glas iz stana koji vice "To mora da je cika Misa!". Hmmm, ko li je sad ovo!? Vrata mi otvara krajnje nepoznata zena. Ulazim predstavljam se, kazem "Zao mi je nisam cika Misa...". Iz sobe izlazi drugarica, i dok sam se okrenula po hodniku, shvatila sam da je puna kuca ljudi. Tu je dosla rodbina, komsije, kolege, prijatelji... Ijuuu! Pomislih, da nisam ja pobrkala nesto pa da je neko slavlje a ne odlazak na maturu!? Ali nisam...
Ulazim napokon u sobu da vidim malu maturantkinju, ali se ona zapravo ne vidi od kolicine sminke, koju na nju upravo nanosi profesionalac, pri tom pazeci da joj ne pokvari siske i celokupnu frizuru koju je prethodno frizer ko zna koliko dugo namestao. Sedim onako u cudu, jer ovo nema nikakve veze sa mojim odlaskom na malu maturu. Posle jedno sat vremena, sminkanje se zavrsava, i svi krecemo... Gde krecemo? Pa da je ispratimo do skole, islikamo jos jedno 100 puta, vidimo kakva su ostala deca...
Decaci k'o decaci - patikice, farmerke, kosuljice, ali zato devojcice definitivno nisu k'o devojcice! To su haljine sve kraca od krace, stikle vece od vecih... To su namrstene face iskvarcovanog tena, to je slikanje napucenih usana sa podignutom nogom, to je... ne znam kako da nazovem TO!
Moja mala matura: dosla je jedino moja sestra od tetke, da me malo isfenira i stavi senku na kapke (na ono malo mesta sto je ostalo ispod obrva debelih kao prst!). Nosila sam haljinicu boje peska i ravne papucice, i - i dalje sam bila devojcica!
[ Generalna
]
02 Jun, 2011 05:42
To u moje vreme nije bilo tako...
[ Generalna
]
01 Jun, 2011 02:38
Sasvim obicno popodne, ispijanje kafe sa dve drugarice. Jedna zapocinje temu o svojoj dugogodisnjoj nazovi zaljubljenosti u provincijalca, i svojim velikim nedoumicama. S vremena na vreme kad pozeli da se odmori od Beograda, pobegne sama ili sa nekim od drustva u svoju malu oazu uzivanja. Svaki put se doticnom javi da dolazi, on sa odusevljenjem odgovara kako ce se videti cim ona stigne.
Tako i bude. Po ko zna koji put obnavljaju svoju ''vezu'', oboje uzivaju i onda se sve zamrzne. Kada ga pozove posle jednog, dva dana da bi se opet videli, on nikad nije u mogucnosti. Ona se nervira, po ko zna koji put ne moze da veruje koliki je on debil, ona mu dolazi pod noge, on propusta mogucnost da proseta po selu i okolini ribu iz prestonice, odvede je u krevet, i sve to bez ikakvih daljih obaveza - lepo njoj, lepo njemu.
Ljuta se vraca u Beograd, ali vec po prolasku naplatne rampe polako zaboravlja sve negativne momente sa puta. Drustvo, izlasci, fakultet, po koji poslic, vracaju njen zivot u normalu. Posle nekog vremena on je se seti, posalje po koju poruku, ponekad se raspituje da li ima decka, ponekad je to neka srceparajuca narodnjacka balada, ponekad pita kad ce opet da dodje, a ona se sva rastopi od emocija.
I tako u krug vec nekoliko godina. I ona se pita da li je on normalan, kada odbacuje ono sto bi svaki decko pozeleo. Naravno, ne spominje to da se ona nikada ne seti da se javi njemu dok vodi svoj uobicajeni zivot u gradu, i da kada je sa vecim drustvom u svojoj oazi, takodje mu se ne javlja.
Onda se u pricu ubacuje druga drugarica, koja btw nigde ne prolazi nezapazeno i mami poglede bar polovini muske populacije makar obukla i crnu kesu za djubre na sebe. Uporedjuje malopredjasnji problem sa svojim (da, cak i ona ima problem!).
Sebe stavlja u poziciju provincijalca a doticnu drugaricu na mesto njenog nikad neprezaljenog Crnogorca. Naime, vec godinama su u ''vezi'', ona je smrtno zaljubljena u njega, ali to nikada ne moze da uspe. Svaki put kad dolazi u Beograd, on se najavi par dana ranije, ona naravno jedva ceka da ga vidi, sve svoje obaveze uskladi prema njegovom slobodnom vremenu. Vide se i sve bude super... do sutra. Ona ceka da joj se on javi da bi ona opet mogla da se uskladi sa njegovim planom, ali se on ne javlja. Nekad se javi sutra, nekad prekosutra, nekad u 3h ujutru.
Onda se ona naljuti i nece iz inata da se vidi sa njim, kao ima neke obaveze. Nekad popusti, nekad istera svoje. On se vraca u Crnu Goru, ona pati, kuka, razmislja da li da ga zove, sta da radi!? S vremena na vreme dobije po koju poruku od njega, izlive emocija... I tako u krug vec nekoliko godina...
Tako i bude. Po ko zna koji put obnavljaju svoju ''vezu'', oboje uzivaju i onda se sve zamrzne. Kada ga pozove posle jednog, dva dana da bi se opet videli, on nikad nije u mogucnosti. Ona se nervira, po ko zna koji put ne moze da veruje koliki je on debil, ona mu dolazi pod noge, on propusta mogucnost da proseta po selu i okolini ribu iz prestonice, odvede je u krevet, i sve to bez ikakvih daljih obaveza - lepo njoj, lepo njemu.
Ljuta se vraca u Beograd, ali vec po prolasku naplatne rampe polako zaboravlja sve negativne momente sa puta. Drustvo, izlasci, fakultet, po koji poslic, vracaju njen zivot u normalu. Posle nekog vremena on je se seti, posalje po koju poruku, ponekad se raspituje da li ima decka, ponekad je to neka srceparajuca narodnjacka balada, ponekad pita kad ce opet da dodje, a ona se sva rastopi od emocija.
I tako u krug vec nekoliko godina. I ona se pita da li je on normalan, kada odbacuje ono sto bi svaki decko pozeleo. Naravno, ne spominje to da se ona nikada ne seti da se javi njemu dok vodi svoj uobicajeni zivot u gradu, i da kada je sa vecim drustvom u svojoj oazi, takodje mu se ne javlja.
Onda se u pricu ubacuje druga drugarica, koja btw nigde ne prolazi nezapazeno i mami poglede bar polovini muske populacije makar obukla i crnu kesu za djubre na sebe. Uporedjuje malopredjasnji problem sa svojim (da, cak i ona ima problem!).
Sebe stavlja u poziciju provincijalca a doticnu drugaricu na mesto njenog nikad neprezaljenog Crnogorca. Naime, vec godinama su u ''vezi'', ona je smrtno zaljubljena u njega, ali to nikada ne moze da uspe. Svaki put kad dolazi u Beograd, on se najavi par dana ranije, ona naravno jedva ceka da ga vidi, sve svoje obaveze uskladi prema njegovom slobodnom vremenu. Vide se i sve bude super... do sutra. Ona ceka da joj se on javi da bi ona opet mogla da se uskladi sa njegovim planom, ali se on ne javlja. Nekad se javi sutra, nekad prekosutra, nekad u 3h ujutru.
Onda se ona naljuti i nece iz inata da se vidi sa njim, kao ima neke obaveze. Nekad popusti, nekad istera svoje. On se vraca u Crnu Goru, ona pati, kuka, razmislja da li da ga zove, sta da radi!? S vremena na vreme dobije po koju poruku od njega, izlive emocija... I tako u krug vec nekoliko godina...
[ Generalna
]
22 Oktobar, 2010 14:40
Sedim sa društvom u kafiću i pokreće se priča o žurci u diskoteci jednog od studentskih domova u Beogradu. Razmišljam da li da krenem sa njima, baš me zanima kako to izgleda. Nikad nisam bila a na 200m je od mog stana. Krećemo. Obučena sasvim opušteno, patike, farmerke, džemperić, ulazim u diskoteku sa drugaricom i dva druga. Prolazimo pored 3-4 grdosije na vratima, koje su valjda obezbeđenje, čini mi se jako neprijatne naravi. Dolazimo do garderobe da ostavimo stvari ali nam je to onemogućeno jer je garderoba puna, već (tek je 00:30). Stajemo na par metara od vrata, jedino slobodno mesto, naravno bez stola, šanka ili bilo čega gde bar piće može da se spusti. Dok držim sve stvari u ruci, pokušavam da izvadim cigare iz torbe. Uspevam posle nekoliko minuta, jer mi ostali gosti to nisu dozvolili svojim guranjem, prosipanjem pića, razbijanjem flaša... Palim dunhill, došlo je mojih 5 minuta. Bacam pogled na okolinu. Vidim sve i svašta i svakoga. Većina je poprilično sređena. Devojke su u kratkim crnim haljinama, na štiklama, a muškarci u košuljicama i puloverima. Usled nepodnošljive vrućine (i zagušljivosti i smrada) skidam džemper i ostajem u svojoj Pedro del Hierro majici, marka za koju niko od njih najverovatnije nije ni čuo. U sred Beograda, okruzena provincijalcima, u trenutku počinjem da se osećam kao uljez u gradu u kom sam se rodila i provela ceo život. Ali ne uljez višeg sloja, naprotiv, kao da sam ja dete sa sela došla u prestonicu...
[ Generalna
]
01 Oktobar, 2010 18:32
Poslednjih dana često spominju na televiziji Miholjsko leto. Kažu - evo ga, samo što nije! Kalendarski nas je leto tek napustilo, a meni nedostaje kao da već treba da počne. Čekam taj jesenji dan kad neću primetiti da je jesen, kad razlog za naočare na glavi ne bude neprospavana noć nego sunce koje sija, kad obučem kratke rukave ne zato što sam pogrešno pročitala temperaturu nego zato sto je vruće, kad obujem sandale ne zato što lepo izgledaju nego nije vreme za cipele...
I tako ja čekam, čekam... Svako jutro neki oblaci, jedva ustanem iz kreveta... I na kraju odlučim da sebi dam oduška za spavanje, rešila da danas ne navijam sat nego kad se probudim - probudim se, nije važno...
13h, ja spavam, spuštene roletne, budi me telefon, jedva vidim ko zove... Ustajem, sva nikakva, izlazim na terasu da prostrem veš kad evo ga! Sunce! Siija li sija, a ja ne mogu da se sastavim. Nekako razvučem osmeh na lice i odlučim na ubrzam jutarnje rituale jer je jutro već odavno prošlo. Kupanje, oblačenje, doručak, kafa, cigare, telefoniranje... Pogledam kroz prozor a sunca nigde... Kako bi Balašević rekao "k'o nekad vreme samo raspiruje plam, u meni miholjsko leto, to prkosno sunce pred zimu", e pa baš je prkosno...
Za sutra ipak navijam sat da me budi, kažu meteorolozi sledećih par dana promenljivo oblačno pa ne bih da propustim ovo malo sunca što će biti...
