Sedim sa društvom u kafiću i pokreće se priča o žurci u diskoteci jednog od studentskih domova u Beogradu. Razmišljam da li da krenem sa njima, baš me zanima kako to izgleda. Nikad nisam bila a na 200m je od mog stana. Krećemo. Obučena sasvim opušteno, patike, farmerke, džemperić, ulazim u diskoteku sa drugaricom i dva druga. Prolazimo pored 3-4 grdosije na vratima, koje su valjda obezbeđenje, čini mi se jako neprijatne naravi. Dolazimo do garderobe da ostavimo stvari ali nam je to onemogućeno jer je garderoba puna, već (tek je 00:30). Stajemo na par metara od vrata, jedino slobodno mesto, naravno bez stola, šanka ili bilo čega gde bar piće može da se spusti. Dok držim sve stvari u ruci, pokušavam da izvadim cigare iz torbe. Uspevam posle nekoliko minuta, jer mi ostali gosti to nisu dozvolili svojim guranjem, prosipanjem pića, razbijanjem flaša... Palim dunhill, došlo je mojih 5 minuta. Bacam pogled na okolinu. Vidim sve i svašta i svakoga. Većina je poprilično sređena. Devojke su u kratkim crnim haljinama, na štiklama, a muškarci u košuljicama i puloverima. Usled nepodnošljive vrućine (i zagušljivosti i smrada) skidam džemper i ostajem u svojoj Pedro del Hierro majici, marka za koju niko od njih najverovatnije nije ni čuo. U sred Beograda, okruzena provincijalcima, u trenutku počinjem da se osećam kao uljez u gradu u kom sam se rodila i provela ceo život. Ali ne uljez višeg sloja, naprotiv, kao da sam ja dete sa sela došla u prestonicu...