[ Generalna
]
22 Oktobar, 2010 14:40
Stranac u Beogradu
Sedim sa društvom u kafiću i pokreće se priča o žurci u diskoteci jednog od studentskih domova u Beogradu. Razmišljam da li da krenem sa njima, baš me zanima kako to izgleda. Nikad nisam bila a na 200m je od mog stana. Krećemo. Obučena sasvim opušteno, patike, farmerke, džemperić, ulazim u diskoteku sa drugaricom i dva druga. Prolazimo pored 3-4 grdosije na vratima, koje su valjda obezbeđenje, čini mi se jako neprijatne naravi. Dolazimo do garderobe da ostavimo stvari ali nam je to onemogućeno jer je garderoba puna, već (tek je 00:30). Stajemo na par metara od vrata, jedino slobodno mesto, naravno bez stola, šanka ili bilo čega gde bar piće može da se spusti. Dok držim sve stvari u ruci, pokušavam da izvadim cigare iz torbe. Uspevam posle nekoliko minuta, jer mi ostali gosti to nisu dozvolili svojim guranjem, prosipanjem pića, razbijanjem flaša... Palim dunhill, došlo je mojih 5 minuta. Bacam pogled na okolinu. Vidim sve i svašta i svakoga. Većina je poprilično sređena. Devojke su u kratkim crnim haljinama, na štiklama, a muškarci u košuljicama i puloverima. Usled nepodnošljive vrućine (i zagušljivosti i smrada) skidam džemper i ostajem u svojoj Pedro del Hierro majici, marka za koju niko od njih najverovatnije nije ni čuo. U sred Beograda, okruzena provincijalcima, u trenutku počinjem da se osećam kao uljez u gradu u kom sam se rodila i provela ceo život. Ali ne uljez višeg sloja, naprotiv, kao da sam ja dete sa sela došla u prestonicu...
[ Generalna
]
01 Oktobar, 2010 18:32
Miholjsko leto
Poslednjih dana često spominju na televiziji Miholjsko leto. Kažu - evo ga, samo što nije! Kalendarski nas je leto tek napustilo, a meni nedostaje kao da već treba da počne. Čekam taj jesenji dan kad neću primetiti da je jesen, kad razlog za naočare na glavi ne bude neprospavana noć nego sunce koje sija, kad obučem kratke rukave ne zato što sam pogrešno pročitala temperaturu nego zato sto je vruće, kad obujem sandale ne zato što lepo izgledaju nego nije vreme za cipele...
I tako ja čekam, čekam... Svako jutro neki oblaci, jedva ustanem iz kreveta... I na kraju odlučim da sebi dam oduška za spavanje, rešila da danas ne navijam sat nego kad se probudim - probudim se, nije važno...
13h, ja spavam, spuštene roletne, budi me telefon, jedva vidim ko zove... Ustajem, sva nikakva, izlazim na terasu da prostrem veš kad evo ga! Sunce! Siija li sija, a ja ne mogu da se sastavim. Nekako razvučem osmeh na lice i odlučim na ubrzam jutarnje rituale jer je jutro već odavno prošlo. Kupanje, oblačenje, doručak, kafa, cigare, telefoniranje... Pogledam kroz prozor a sunca nigde... Kako bi Balašević rekao "k'o nekad vreme samo raspiruje plam, u meni miholjsko leto, to prkosno sunce pred zimu", e pa baš je prkosno...
Za sutra ipak navijam sat da me budi, kažu meteorolozi sledećih par dana promenljivo oblačno pa ne bih da propustim ovo malo sunca što će biti...
