Poslednjih dana često spominju na televiziji Miholjsko leto. Kažu - evo ga, samo što nije! Kalendarski nas je leto tek napustilo, a meni nedostaje kao da već treba da počne. Čekam taj jesenji dan kad neću primetiti da je jesen, kad razlog za naočare na glavi ne bude neprospavana noć nego sunce koje sija, kad obučem kratke rukave ne zato što sam pogrešno pročitala temperaturu nego zato sto je vruće, kad obujem sandale ne zato što lepo izgledaju nego nije vreme za cipele...
I tako ja čekam, čekam... Svako jutro neki oblaci, jedva ustanem iz kreveta... I na kraju odlučim da sebi dam oduška za spavanje, rešila da danas ne navijam sat nego kad se probudim - probudim se, nije važno...
13h, ja spavam, spuštene roletne, budi me telefon, jedva vidim ko zove... Ustajem, sva nikakva, izlazim na terasu da prostrem veš kad evo ga! Sunce! Siija li sija, a ja ne mogu da se sastavim. Nekako razvučem osmeh na lice i odlučim na ubrzam jutarnje rituale jer je jutro već odavno prošlo. Kupanje, oblačenje, doručak, kafa, cigare, telefoniranje... Pogledam kroz prozor a sunca nigde... Kako bi Balašević rekao "k'o nekad vreme samo raspiruje plam, u meni miholjsko leto, to prkosno sunce pred zimu", e pa baš je prkosno...
Za sutra ipak navijam sat da me budi, kažu meteorolozi sledećih par dana promenljivo oblačno pa ne bih da propustim ovo malo sunca što će biti...
